Utorak, siječanj 31, 2023

Vakcine

Uncategorized

Vakcine i Švedski sto

U uzbudljivoj disciplini bihevioralne ekonomije postoji i koncept takozvanog Nudge na anglosaksonskom, a koji se na srpskohrvatski može prevesti kao – nagovaranje, podsticanje, ili pak gurkanje.

    
Vakcine i Švedski sto 1Foto: Luca Marziale / Danas

Autor tog koncepta i prateće teorije je američki akademik Ričard Taler, profesor na Univerzitetu u Čikagu, i dobitnik Nobelove nagrade iz ekonomije 2017. O čemu se radi?

Pa, na osnovu decenija istraživanja ljudskog uma i ponašanja, Taler tvrdi da nenametljivim nagovaranjem, blagim podsticanjem ili gurkajućim usmeravanjem ponašanja, možemo da učinimo da ljudi donose mnogo bolje odluke u svom životu. Jer nas, ljude, u ovom ili onom pravcu, fakat gurkaju oduvek.

Zato je i zgodno da uvide o ljudskim mentalnim procesima najzad iskoristimo u onom ličnom, javnom i zdravstvenom interesu.

Najbolji primer za te nenametljive podsticaje je – švedski sto, odnosno slobodno odabirana hrana po hotelskim restoranima, te školskim, internatskim i studentskim menzama.

Mnoga istraživanja pokazala su sledeće: ukoliko u prvi red švedskog stola stavimo zdraviju hranu (voće i povrće), a podalje od ruke, tanjira i pogleda smestimo nezdraviju hranu (pomfrit i krofne), ljudi će u mnogo većem udelu – odabirati onu bližu i zdraviju hranu.

Ovom prostom promenom arhitekture (izbora) hrane na švedskom stolu, gotovo magično možemo da usmerimo ljudsko ponašanje prema zdravijim izborima.

Ceo taj fenomen Taler je nazvao sintagmom libertetski paternalizam. I dobio Nobelovu nagradu.

Primetimo da je ključna reč još uvek – sloboda izbora. Ljudi slobodno mogu da odaberu i pomfrit i krofnu, odnosno da posegnu i za prženim, masnim i gaziranim. Niko ih zaista ne primorava na to da odaberu zelenu salatu i mrski brokoli iz prvog prehrambenog reda našeg švedskog stola.

Pa opet, zbog urođenih ograničenja ljudske percepcije, više ljudi će u tanjire tada trpati povrće i voće. S tim u vezi, i ekipa iz menze koja organizuje hranu po stolu ima izbor – šta će staviti u prvi, a šta u treći red?

Da li će hranu ređati nasumično? Po azbučnom redu? Ili je odgovornije prema učenicima ili studentima da nezdravu hranu metnu podalje od njihovih gladnih očiju i želudaca? Uzgred, ista arhitektura izbora važi i za – trafike.

Koje dnevne novine i časopise ćemo staviti u prvi, a koje u poslednji red? Ali čak i za urednike istih tih novina – koje vesti i slike će staviti na naslovnu stranu? Poenta je da blagim podsticajima i nenametljivim promenama, zaista možemo da menjamo ljudsko ponašanje.

Ne radi se ni samo o tome šta nam jeste ili nije bliže očima, stomaku, srcu i preponama. Vratimo se u našu menzu, i slično je i sa prostom veličinom tanjira.

Ljudi su neobično skloni tome da napune (a zatim u svoj želudac isprazne), pa, ceo tanjir. Pa, ukoliko želimo da pojedu manje, naprosto ponudimo – manji tanjir.

Bez obzira na to što ljudi slobodno mogu da ustanu od svog stola, i da iznova došetaju do onog švedskog po još hrane. Zatim, ljudi su skloni i tome da unapred zadatu porciju smatraju prikladnom količinom jela.

Pa, podelimo onda hranu (a posebno nezdrave grickalice) u manje porcije ili u manje kesice, i ljudi će ređe otići po novu porciju ili pak kesicu čipsa. Uzgred, upravo je to i uradio famozni Gugl, a čiji zaposleni imaju tu pogodnost da po Silicijumskoj dolini švedskostolski džabe jedu po ceo dan dok programiraju algoritme našeg života.

Jer nas i Guglovi algoritmi takođe uveliko gurkaju i usmeravaju ka određenim sadržajima i izborima.

Naravno, ovakvo gurkanje fercera i u suprotnom ili nezdravom smeru, a čega su izdašno svesni magovi industrije brze hrane.

Ukoliko želimo da kupimo hamburger u Mekdonaldsu, prodavac nas uredno priupita da li bismo, i za relativno sitne pare, našem hamburgeru pridodali i pomfrit i gazirani sok, zar ne?

A na kojima je zarada za restoran mnogo veća. Ili da za male novce uzmemo veliku umesto srednje porcije. Ili da kafi za poneti pridodamo i slatko pecivo po upola nižoj ceni.

I, šta tada uradi naš nakaradni um? Ma, može, davaj! I veći obrok, i pomfrit i piće, i slatko, i sve i svašta, iako nam se ništa od toga prvobitno nije konzumiralo.

Princip je isti, i niko nas nije diktatorski primorao ni na šta. Naša sloboda izbora ostala je netaknuta, samo smo bili blago gurnuti ili podstaknuti – na one lošije izbore.

Takvih primera je beskonačno. Još od zmije koja je u Edenskom vrtu nagovarala Evu, i Eve koja je nagovarala Adama, a zapravo Velikog arhitekte ili boga-pokvarenjaka koji je stvari unapred postavio tako da zabludimo (Postanak 3: 1-6).

Ceo marketing kao praktična disciplina zasniva se na više ili manje blagom podsticanju na kupovinu. Pa na reklamu za Koka-kolu, pivo ili automobilske gume onda prosto zalepimo – seksi devojku u bikiniju.

Sezonski popusti, specijalne i ograničene ponude, kartice za članove, (ne)nametljivi prodavci usisivača, lonaca i šerpi, kao i set noževa koji dobijamo ako nazovemo u narednih pola sata – sve su to praktični primeri Talerove ekonomske teorije o podsticanju, i koja je osvojila Nobelovu nagradu.

Ali, poenta je da li ovakav marketing onda možemo da primenimo i na nešto dobro, korisno i zdravo?

Takvi su npr. oni pametni ili aktivni saobraćajni znakovi koji uživo mere i odmah prijavljuju brzinu kojom vozimo. I koji nas još nagrade osmehom ukoliko je naša brzina niža od dozvoljene, a zapravo nas podstiču da poštujemo ograničenja (mnogo ubedljivije od pasivnih limenih znakova).

Najzad, važan aspekt teorije o nenametljivom nagovaranju i arhitekturi izbora je i famozno – fabričko podešavanje ili difolt opcija.

Jer ljudi jesu i krajnje lenjive životinje, pa često ne menjaju unapred zadata podešavanja po svojim telefonima, kompjuterima i sličnim uređajima, ali i ugovorima sa mobilnim i kablovskim operaterima, pa i bankama, te životnim i zdravstvenim osiguranjima.

Možemo li onda da ponudimo zdraviju opciju kao naše – fabričko podešavanje?

Tada konačno pristižemo do pandemije kovida 19. Kao i do svojevrsnog (koro)nagovaranja na zdravije izbore, a u kontekstu švedskog stola vakcina koje svojim građanima zaista nudi ova Republika. Zahvaljujući raspojasanom antivakcinaštvu, ključna tema su razni podsticaji ili gurkanje u pravcu vakcinacije.

I, Vlada Srbije usvojila je Uredbu o podsticajnim merama za imunizaciju, uključujući tu i onu možda najbanalniju gurku, podmazivanje, podsticanje i nagovaranje – 3.000 dinara za vakcinisanog gospodina i gospođu.

Uz vaučer za kupovinu od tržnog centra i stranog investitora. I odjednom se građani – guraju u redu za vakcinu po tržnim centrima!

Koronagovaranje, podsticanje, ili gurkanje na vakcinu očigledno jeste postalo neophodno u postistinitom dobu u kojem živimo. Jer tu smo naučno nepismeno i društveno zapušteno gde jesmo.

Bez uticaja na ličnu slobodu izbora, ljude danas moramo i nagovarati i usmeravati ka zdravijem ponašanju. Pa i koristeći vešte tehnike Talerovog nadžinga, a koje marketinški stručnjaci (ne)svesno koriste već stolećima.

Finansijska injekcija od 3.000 dinara, sa ili bez vaučera za kupovinu u tržnom centru, možda i jeste nekako jeftina.

Otprilike kao i spomenuta slika devojke u bikiniju na reklami, ali koja opet učini da obratimo pažnju na bilbord na autoputu. Baš kao i onaj zdraviji izbor brokolija i zelene salate iz prvog reda na švedskom stolu vakcina po našim sajmovima i domovima zdravlja.

Ovakvo nenametljivo podsticanje i blago usmeravanje ponašanja nije ništa novo, niti nešto naročito podlo. Poput srpske e-Uprave danas, britanska Nacionalna zdravstvena služba je još poodavno uvela praksu pozivanja građana na zakazane i redovne zdravstvene preglede posredstvom SMS-a, razborito kapirajući da se građani tada mnogo češće odazivaju na iste.

Slično je i sa podsticajima i olakšicama za građane koji odlaze na mamografije i slične skrininge. Danas se spekuliše o pozorišnim, koncertnim i sportskim povlasticama za vakcinisane individue, i to sa dobrim nobelovskim razlogom. Stotinu mu tih švedskih nagrada ili švedskih stolova, specijalnu jedinicu za Talerov Nadžing osnovala je i vlada Dejvida Kamerona još 2010, a zatim i niz vlada širom sveta.

A mi? Hoćemo li odabrati prženi pomfrit i američku krofnu sa čokoladom – ili pak sveže voće, povrće i mediteransku ishranu?

Hoćemo li se špricati vakcinom ili ne, na švedskom stolu naših šatro slobodnih izbora? Na nama je da slobodno odlučimo o tome. Ali je i na našoj državi i njenim masovnim medijima, kako će te ponude tačno poslagati na naš srpski sto.

Na koliki tanjir, i u kolike porcije. Kakva su naša fabrička podešavanja? Šta je u prvom redu ili na tacni naše medijske ponude?

Da li su to vakcine ili teorije zavere? I samo zato: nagovarajte, usmeravajte, podstičite, podmazujte, gurkajte – pa i davajte tri crvene, i Vučiću i Vlado Srbije!

Iz budžeta ili od našeg novca, ako je to cena kolektivnog imuniteta i javnog zdravlja. Jer očigledno je da jeste.

Prvo moramo da razumemo kognitivna ograničenja ljudskog uma, i da u skladu sa tim kreiramo javne politike.

Da skapiramo fundamentalnu nezdravost onog uobičajenog društvenog i mentalnog ponašanja naše ljudske i političke životinje. A možda ćemo zatim i početi da se hranimo politički zdravije, ko zna?

    

Komentari (5)

* Sva polja su obavezna
Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

  1. Bravo za tekst, objektivno odradjeno i preneto od g. Ricarda, nadam se da ce pored naroda i nekolicina iz vlade probuditi i vratiti na pravi put

  2. Оваква баљезгања и све идиоте почистиће трећи светски рат. Морам рећи да га једва чекам јер и ја хоћу да допринесем чишћењу планете од гамади.

  3. I mene zanima da li ste Vi kognitivno ograničeni ili samo dobro plaćeni da propagirate vaks agendu? U svakom slučaju nemate ni malo stida što opravdavate podmićivanje građana kao i ostale dekadentne marketinške metode za distribuciju proizvoda koji su u boljem slučaju nepotrebni, a u lošijem krajnje štetni.

  4. Vecina, ako ne i skoro sve, sto je korisno se moze iskoriscavati, pa i zloupotrebiti.
    Sada i ovde vlada takav trend.
    Plus obesmisljavanje svega i svacega.

  5. Kada bi ceo zdravstveni i politicki sistem svake drzave odgovorno stao iza odluke o obaveznoj vakcinaciji a ne da trazi pismeni pristanak na istu,tada ne bi bilo antivaksera.

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Nužna polja su označena s *

shares