Можда и све историјске тешкоће православног света (и са њим српства као кључног дела православне цивилизације) потичу из овог догађаја и овог дана.

Тог дана Цариград, као центар православне цивилизације и највећи и најмоћнији град, пада у руке османског исламског калифата. Просто, од тог дана, ништа у нашој историји није исто као што је било пре тог дана.

Пре тога, имали смо цивилизацију која је била сам цивилизацијски врх човечанства.

У рукама православних ромејских царева, Православне Цркве и православног народа налазила се највећа финансијска моћ, морални ауторитет, културни израз, образовање, војна моћ, врх технологије, проналазаштва, предузетништва итд.

Ми, Православци, смо били ти који смо диктирали и стварали светске трендове, ми смо држали кључ света, да би падом Цариграда под османску окупацију 29. маја 1453. године, све то прешло на европски запад.

Замислите како би се осећали данас Римокатолици када би рецимо Ватикан пао у руке Монгола који би и данас држали Ватикан и Рим? Или замислите кад би Мека и Медина пали у руке Јапанаца који би на тим местима изградили своје Шинто светиње и ново царство? Или ако би неко Хиндусима отео реку Ганг и Харидвар и на том месту направио неку своју религију и империју? Е тек кад то замислите, можете да разумете шта се догодило на данашњи дан 1453. године.

Православни Цариград је био сунце наше православне цивилизације које нас је напајало светлошћу и животом, које нас је привукло у своју орбиту и из ког смо црпели сву своју цивилизацијску снагу. Пад Цариграда је једноставно и пад свих Грка, Руса, Срба, Бугара, Румуна, Грузина, Православних Арапа итд. Изгубили смо свој центар и ослонац.

Наша најсветија, највећа и најлепша Црква Свете Мудрости, коју је изградио Лесковчанин Јустинијан, постала је џамија и пад Цариграда је наговестио и пад Срба и Грка у вековно ропство и грчевиту борбу за голи опстанак и ослобођење, док су се у исто време Руси борили за избављање из монголског јарма.

У последње време се међутим по интернету провлачи лаж да су Срби, који су се као „вазали“ борили у војсци султана Мехмеда II Освајача (1451-1481) били они који су кључно утицали на пад града.

То није истина из неколико разлога.

Прво, кључ пада Цариграда је употреба топова (мађарске конструкције од стране топовског мајстора Мађара Урбана), која је тада први пут успешно употребљена за неутралисање огромних утвђрених цариградских зидина.

Друго, кључ за пад Цариграда је било Мехмедово пребацивање бродова копном (што су осмислили и организовали италијански инжењери у Мехмедовој служби) преко науљаних трупаца све до Златног рога, одакле су са воде наносили јаке ударе ромејским браниоцима.

Треће, Срби нису имали учешће у паду Цариграда. Не само да Срби нису имали учешће у освајању Цариграда, већ је српски деспот Ђурђе Бранковић „Смедеревац“ (1427-1456) својим новцем и знањем (творац највеће равничарске тврђаве у Европи) кључно помагао јачање цариградских зидина годинама пре турске опсаде, јачајући одбрану Цариграда.

Четврто, постојао је један српски одред од хиљаду и по српских коњаника које је султан Мехмед тражио од деспота Ђурђа Смедеревца, како би пошао на поход на Караманију у Малој Азији. Међутим, када се дознало да се иде на Цариград, српски коњаници су се окренули и вратили кући у Србију.

Пето, постојала је мала група Немаца Саса који су из Новог Брда учествовали у некаквом копању тунела испод цариградских зидина али никакви тунели нису допринели паду Цариграда.

Шесто, у Цариграду је било одреда српске војске који су са српском породицом Драгаш боравили у граду тог пролећа 1453. године у помоћи ромејском цару српског порекла Константину XI Палеологу Драгашу. Они су изгинули у одбрани града током трајања опсаде.

И седмо, када је Цариград пао 29. маја 1453. године у Србији је настала општа национална туга. Деспот Ђурђе Бранковић се закључао у своје одаје у свом утврђеном граду Смедереву и три дана горко плакао, без хране и воде, непуштајући никога у своју келију и молећи Бога да српском народу да снаге да се одбрани од нове долазеће најезде исламског освајача.

Нека је слава последњем ромејском цару, нашем Константину XI Палеологу Драгашу (1449-1453), сину српске принцезе Јелене Драгаш, који је јуначки погинуо на зидинама свог престоног Цариграда бранећи своју Православну веру!

И он и оснивач Цариграда Нишлија Свети Константин Велики носили су исто име.