Kineski megaprojekat prenosa vode koji prkosi prirodi
WikimediaZahvaljujući sistemima Jangce i Huanhge (Žute reke) koji teku od zapada ka istoku, veći deo istočne Kine je hiljadama godina unazad naseljen ljudskim civilizacijama. A sa plodnim poplavnim nizinama sama zemlja je mogla da izdrži rastuće kinesko stanovništvo. Kineska dolina Žute reke zapravo je jedan od najvećih i najkonzistentnije razvijenih delova sa obradivim zemljištem na celom svetu.
S druge strane, severni i krajnji zapadni delovi zemlje su suvi ili planinski. Od pustinja Takla Makan i Gobi na severu, do neumoljivih vrhova Himalaja i Tibetanske visoravni, veći deo kineske zemlje na severozapadu je retko naseljen i neprikladan za poljoprivredu. Sve navedeno savršeno dočarava podatak da 94% kineskog stanovništva leži istočno od zamišljene linije koja deli zemlju na dve kontrastne polovine.
Istorijski gledano, glavni grad Kine, Peking i njegovi okolni severni gradovi, dugo su bili najnaseljeniji i centar poljoprivrede i trgovine. Ali kako su kineska populacija i bogatstvo rasli na način bez presedana sredinom 20. veka, ubrzo se, već pedesetih godina prošlog veka pokazalo da je u regionu prilično teško pronaći vitalne resurse poput vode. Severni gradovi dugo su se oslanjali na podzemne vode, ali je ovaj ograničeni izvor slatke vode postao nedovoljan.
Takođe nije pomoglo ni to što se obližnja pustinja Gobi u kineskoj autonomnoj oblasti Unutrašnja Mongolija kontinuirano širi sa olujama peska i prašine. Čak 3.600 kvadratnih kilometara svake godine postaje pustinja u procesu poznatom kao dezertifikacija, koju naravno izazivaju ljudi – krčenjem šuma, klimatskim promenama i iscrpljivanjem podzemnih izvora vode.
Mao Cedung u potrazi za vodom
Da bi se izborio sa sve većom nestašicom vode u severnoj Kini, Mao Cedung, osnivač
Narodne Republike Kine, predložio je 1952. ideju jednostavnog prenošenja vode sa juga
zemlje do njenih suvih severnih regiona. „Vode na jugu ima u izobilju, vode na severu malo. Ako je moguće, bilo bi dobro da se ona pozajmi”. Koliko ta pozajmica tačno košta, i koliko je jednostavna saznaćete vrlo brzo.
Maovu viziju je 2002. konačno odobrio Državni savet zemlje nakon godina opsežnog planiranja i istraživanja. Megaprojekat naziva „Projekat prenosa vode jug-sever“ ambiciozan je plan čija realizacija je planirana kroz stvaranje niza povezanih akvadukta, tunela, rezervoara i brana koji bi slatku vodu preneli sa vodom bogatog juga na oskudni sever, i on bi se sastojao od tri glavne trase, kanala – Istočni, Centralni i Zapadni.
Ukupna vrednost celokupnog projekta se procenjuje na oko 62 milijarde dolara. Ova cena ne obuhvata milijarde dolara koje će kineskoj vladi biti neophodne za održavanje više od 3.000 kilometara kanala, akvadukta, brana, tunela i rezervoara
Istočna trasa počinje u blizini grada Jangdžu. Ogromna, stara pumpna stanica služi za pumpanje vode iz Jangcea na Veliki kanal Jing-Hang, najduži potpuno izgrađen veštački plovni put na svetu. Odatle voda prolazi kroz podzemni tunel koji je dovodi preko Žute reke. Konačno, niz akvadukta prenosi vodu prema obalskom gradu Tjenđin, koji se graniči sa glavnim gradom Pekingom na severozapadu.
Ukupno, ceo deo istočne rute projekta dugačak je više od 1.100 kilometara. Izgradnja je započeta 2002. i očekivalo se da će slatku vodu prenositi već 2013. Međutim, zbog višestrukih kašnjenja u izgradnji, plan je realizovan 2017. Milijarda kubnih metara vode godišnje počela je da stiže u Tjenđin, na radost 10 miliona ljudi.
Centralna trasa
Centralna ruta nije imala postojeću infrastrukturu koja bi mogla da preusmerava vodu. Zbog toga je sve bilo daleko teže, tačnije brana Danđanko, od koje sve počinje morala je da se podigne 15 metara, kako bi voda mogla da putuje kroz kanale i akvadukte bez potrebe za pumpnim stanicama.
Međutim, zbog ovih promena na brani, više od 300.000 ljudi iz Hubeija i Henana moralo je da bude preseljeno iz svojih domova kako bi ustupili mesto centralnoj trasi, nizu veštačkih kanala i akvadukta koji čine neku vrstu autoputa uzdignutih i podzemnih vodenih puteva koji obuhvataju kinesku centralnu ravnicu.
Nakon završetka ovog dela projekta 2014. godine, dužine preko 1.200 kilometara, otprilike jedna trećina celokupne vode koja je tekla kroz reku Han je preusmerena – značajni problemi za milione ljudi kojima je reka Han bila izvor slatke vode.
Iz tog razloga je u julu 2022. kineska vlada objavila da gradi masivni podzemni tunel koji će branu Tri klisure povezivati sa rekom Han, i na kraju sa Centralnom trasom sve do Pekinga. Kada bude završen, tunel će biti najduži i najdublji veštački plovni put ikada izgrađen.
Previđen kapacitet centralne trase do 2030. godine: 12 kubnih kilometara vode godišnje.
Zapadna trasa, mukotrpna borba sa prirodom
Za razliku od prethodne dve celine, Zapadna trasa je još uvek u povoju, verovatno jer je i najzahtevnija. Predloženi plan uključuje stvaranje niza plovnih puteva i tunela koji bi povezivali reku Jangce sa Žutom rekom kroz Ćinghai-Tibetsku visoravan koja je otprilike tri do pet kilometara iznad nivoa mora. Ovime će biti omogućen protok čak 17 kubnih kilometara slatke vode godišnje u severne kineske provincije (dovoljno za populaciju od skoro 100 miliona ljudi duž ovog puta).
Sama topografija i klima ovog područja čine izvođenje projekta izuzetno teškim. Pored toga, smer Zapadnog pravca bi zahtevao od inženjera da bukvalno klešu planine. Koliko je ovo ozbiljan projekat govori podatak da je završetak planiran tek za 2050. godinu, dug period za gotovo svemoćnu Kinu, kada je u pitanju graditeljstvo.
Za kinesku vladu projekat prenosa vode jug-sever, iako nije u potpunosti završen, već se pokazuje kao ogroman uspeh. Prema kineskim državnim medijima, od projekta koristi ima čak 140 miliona kineskih građana u regionima koji su žedni vode.
Krilatica „dok jednom ne svane drugom ne smrkne“, gotovo da važi za svaki pojedinačni akvadukt. Zato lokalne i pokrajinske vlade imaju različita mišljenja o projektu. Južne uzvodne provincije kao što su Sečuan i Hubej protive se planu preusmeravanja toka Jangcea na sever. Za njih bi izgradnja zapadne rute projekta bila udarac za sigurnost vode i hidroenergetski sektor u regionu. S druge strane, zapadne provincije, Gansu i Ćinhai, veruju u socio-ekonomske benefite projekta.
Pitanje životne sredine
Projekat prenosa vode jug-sever izazvao je dosta zabrinutosti lokalnih i međunarodnih ekologa, pošto se sastoji od veštačkih vodenih puteva koji nisu u skladu sa prirodnim tokom kineskih reka od zapada ka istoku. Neke reke su zbog toga preusmerene, neke su presušile, tačnije određeni izveštaji ukazuju da se radi o 600 reka.
Pored toga, industrijski otpad i kanalizacija su stigli i do veštačkih reka. Na Centralnoj trasi industrijski gradovi poput Šijana bacaju svoj otpad u reku Han koja se uliva direktno u rezervoar, i na kraju preko Centralne trase taj otpad ide ka Pekingu.
Ne pomaže ni to što postoji očigledan nedostatak postrojenja za prečišćavanje vode duž čitavog puta. Kada je prirodni tok Jangcea prekinut za čak 36% tokom otvaranja Centralne trase, stručnjaci su strahovali da bi moglo da dođe do značajnog povratnog toka morske vode iz Žutog mora ka gradovima poput Šangaja i Nantonga. Ako bi tok Jangcea nastavio da opada kako se sve više vode preusmerava u veštačke reke, slana voda bi mogla da dopre i do samih kanala koje je čovek napravio.
Neželjeni epilog – nestašice vode širom zemlje.
Još jedna briga je ujedno i razlog zbog čega treći segment ovog megaprojekta još tapka u mestu. On predviđa stvaranje tunela kroz planinski deo Kine, što može dovesti do stvaranja klizišta i uništavanja flore i faune. Ništa opasniji nije podatak da je visoravan Ćinhai-Tibet seizmički izrazito aktivan region. Jedan jači zemljotres ugrozio bi milijarde dolara, iste one koje ozbiljno grebu budžet, čak i tako moćne zemlje.
Ukupna vrednost celokupnog projekta se procenjuje na oko 62 milijarde dolara. Ova cena ne obuhvata milijarde dolara koje će kineskoj vladi biti neophodne za održavanje više od 3.000 kilometara kanala, akvadukta, brana, tunela i rezervoara. Uprkos ovim visokim finansijskim troškovima, prvobitni cilj projekta za snabdevanje čistom vodom na severu Kine tek treba da bude u potpunosti realizovan, uz nadu da će on na kraju doneti više benefita nego potencijalnih problema.
Pavle Jakšić, saradnik Forbes Srbija
