Zasto nas prate identični destruktivni fenomeni od pre 150 godina i šta je to sa nama kao sa društvom i narodom.

Odgovor na tu zagonetku mogla bi nam dati demografska osnova dominatne srpske politike radikalskog, nacionalsocijalističkog kova.

Stanovništvo države Srbije u 19 veku sabiralo se sa svih strana. Dr Nikola Krstić je već primetio da u njegovo vreme nijedan ministar nije bio rodjen u Srbiji. Jedno od retkih istraživanja kako su se Srbi okupili jeste rad Miloša Jagodića “ Naseljavanje Kneževine Srbije od 1861 – 1880″. Ustanovio je da su se sa otomanskog područja doseljavali hajduci (krijumčari, delikventi) i siromašni seljaci, a iz Habzburškog carstva: trgovci, zanatlije, radnici, rudari, pravnici, ekonomisti, oficiri.

Prva grupa je množinom i dinamizmom prevagnula i osvojila javni i politički prostor. U sirotinjsku i nesredjenu Srbiju dolazili su još siromašniji i još nesredjeniji ljudi. Gladni i željni svega, goli telom izloženi kontinentalnoj i prirodnim stihijama. Jedino što su nosili sa sobom bilo je kakvo oružje, puška ili čakija, ali i pojmove, verovanja, navike i mitove nastalih u hiljadugodišnjim bivanjima po balkanskim krševima. Na oslobodjenoj teritoriji Srbije nije bilo države i industrije koji su mogli da prerade ovu svest. Crnogorci su se teško privikavali na zemljoradnički život. Pošto nisu znali, niti hteli da rade, državnu pomoć za stvaranje imanja su trošili na odeću i hranu i vrlo brzo su se vraćali u stanje prvobitnog siromaštva. Tražili su isključivo novac ne i plugove. Feliks Kanic je primeti da su obožavali državnu službu, pogotovo da rade u policiji. Kad je odred Vasojevića u leto 1861. upao u Srbiji, vlasti su ih razoružale i rasporedile po različitim okruzima. Načelnim Smederrvskog okruga im je preporučio da radom sebi obezbede „gaće i košulje“, a ne da traže od njega. Odgovili su mu: „Nikada težačke poslove od rodjenja radili nismo i ne mogu na to da se priklone, već da bi voleli svi da izginu nego da težačke posle okrena, a najposle ako do toga dodje da će gledati da otuda uteču pa makar ih Turci na komade isekli“.

Crnogorci su zbog svoje ratobornosti rasporedjivani na graniciama duž Drine i po Timočkoj krajini. Kada je Nikola Pašić dizao Timočku bunu, upravo je računao na njih, jer su se oni teško odvajali od pušaka, a po naredbi morali su ih vlastima predati. Hiljade porodica se preselilo u Srbiju, pobegli su od bosansko-hercegovačkog ustanka. A posle Berlinskog kongresa je započela tzv. homogenizaciona migracija koja je dovela do verske i etničke homogenizacije balkanskih zemalja.

Siromašna, privredno nerazvijena Srbija je sa stotinama hiljada doseljenih postala još siromašnija i još nerazvijenija. Nikada srpske vlasti nisu imale osmišljenu politiku naseljavanja. Nisu pozivale ni selekcionisale doseljenike, kao što je radila Amerika i tada i sada, već se mirile sa zatečenim stanjem, trudeći se samo da teret izdržavanja doseljenih sa vlade prebace na okruge. Srpska vlada je, kako je primetio Jagodić, propustila šansu da iskoristi interes mnogih iz jugoistočne Evrope i da zemlju naseli stručnim stanovništvom i tako unapredi poljoprivredu. Kredite i dozvole nisu dobijali Česi, Nemci, Slovenci, štaviše bili su odvraćani, a širokogrudo su bili primani doseljenici iz Crne Gore. Čak je i podsticajni zakon donet i važio je samo za njih. Krediti su, uglavnom, odlazili njima.

Iz Austrougarske su u savsko pristanište brodovima na pristojan način stizali obrazovani i stručni pojedinci. Uključivali su se i zapošljavali u državnim službama i bili veoma korisni mladoj državi. A iz otomanskih područja, Bosne, Hercegovine, Crne Gore, Makedonije, Bugarske, kroz šikare i šume, preko planinskih prevoja prebacivale su se, od nemila do nedraga, porodice, rodovi, plemena — bez ikakve imovine, bez škola i zanata. Crnogorci su se preporučivali junaštvom i ratnom veštinom. Dobrica Ćosić mi je skrenuo pažnju kako je Željko Ražnatović na svojoj svadbi pola dana bio u crnogorskoj narodnoj nošnji, a drugu polovinu u uniformi srpskog kraljevskog oficira vojske Karađorđevića. Uvek su bili spremni da „ginu“ za kneza, za „slobodu“. Tako ih je i knez Nikola preporučivao u pismu knezu Mihailu, kako će mu poslati „sedam-osam hiljada gladnijeg i golijeg, ama valjanijeg kidiglava…“. Ova preporuka je bila prihvatljivija od ponude žitelja Donje Štajerske. Oni su molili za naseljavanje — „pridnih, poštenih, marljivih Slovenečec“. Nije bio prihvaćen ni predlog jednog Čeha da se „20–40 radnih zemljoradničkih porodica“ kolonizuje u Srbiji.

Marko Nikezić je primetio da je u srpskoj politici vrlo važno ko je odakle, iz kojeg kraja potiče. Rođačke, običajne, zavičajne veze ne samo da su formirale klanove, već su uticale i na artikulisanje političkih ciljeva i načina za njihovo ostvarivanje. Eho postojećeg i predačkog odzvanjao je u toponimima „kididžlija“ i „hajduka“. Taj zov je imao odjeka i u netom stvorenim „starosedeocima“. Svi oni su se služili institucijama države kao što bi i s motikom naslonjenom na kolibi — svako je kopao za sebe. Korupcija je postala način življenja, država je bila prilagođena tom stilu. Svi su rado išli u rat. Čemu mir? Ne jede se, u njemu nema plena.

Ratna ekonomija jeste unosna, makar se i glava gubila, ali je to bila prilika i za pljačku vlastite države. Znamo to i iz skorašnjeg iskustva. Pred drskim liferantima u ratnim vremenima dr Krstić je bio u šoku, ostali su koristili gužvu.

Siromaština i zaostalost politički izraz su dobili u srpskim radikalima. Već je primećeno da je u Evropi prvo u Srbiji na vlast došao anarhični militantni komunizam u formi Radikalske partije. Država Srbija u to vreme ima oko milion i po stanovnika. Beograd je imao oko 28.000 žitelja. Najbrojniji su bili Požarevački (159.000), Užićki (115.000) i Kragujevački okrug (108.000). Brojniji od Beogradskog okruga bili su Valjevski (89.000) i Šabački (80.000). Na tom malom broju razuđenog stanovništva, sabijenog teškim prilikama života po izolovanim palankama, povezanim lošim ili nikakvim putevima, stvoren je megalomanski radikalski program odiseja i juriša „naroda“ na državu i okolne „srpske“ zemlje.

Dr Krstić u dnevniku više puta ističe da su se oko radikala okupljali „i đaci i ološ, neradnici, besposličari, pijanci, manipulatori“. Nadiranje radikala i njihovo osvajanje vlasti video je kao nabujalu bujicu kojom rukovodi nevidljiva sila mase: „Daj nam danas! Daj nam odmah!“ Sa „žandarmima“, „repovima“ i „kaputlijama“, „Nemačarima“ i ostalim „izdajnicima srpstva“, odmah se obračunati!

Zanimljivo je napraviti poređenje dvojice Nikole — dr Krstića i Pašića — pa videti koja je politička forma mentis pobedila u državi Srbiji. Krstić je za autentičnu skupštinu i za zakon, za poštovanje nezavisnosti institucija i za razvoj državnih ustanova. Pašić je za zavere i rušenje svega postojećeg. Krstić je za to da državu vode mudri zakonodavci, obrazovani poslanici, prosvećena birokratija. Pašić želi da u državu upadnu „tupani i opanak“. Krstić je bio za evropsku budućnost, Pašić za povratak u divnu „našu“ slovensku prošlost. Krstić je bio za mir i diplomatiju, za prilagođavanje međunarodnim normama i konsenzusu; Pašić za rat protiv „Švaba“ i za osvajanje uz pomoć Rusije. Krstić je prosvetiteljski trezveni hrišćanin, a Pašić slavjanofilijski militantni pravoslavac. Krstić ističe pojedinca, građanina, a Pašić „narod“ kao konstrukciju koja poništava svaku individualnost. Krstić nije dobio ni kraljevsku, ni političku, niti masovnu podršku za svoje civilizatorske ideje. Pašićeve političke ideje i opsesije pale su na plodno tlo. Srbija je bila em neuka, em puna nezadovoljnika i bunđija. Nije nedostajalo pokretača i izvršilaca radikalske nagonjačke i osvajačke demagogije. Uzdigao se prostakluk kao autentični „narodski“ duh nad „ondorenim“ gospođinskim femkanjem; svim silama nametao se jednodržavništvo i represija — od verbalnog linča do atentata. Ilija Garašanin je u jednom pismu kritikovao srpsku vladu što nije zaustavila talas doseljenika tako da ostanu da se bune „tamo gde treba“, u njihovim zavičajima, a „mi smo buntovnike skupili da kod nas bune i otežčavaju…“

Krstić je zabeležio kako se kralj Milan nјemu i Čedomilju Mijatoviću ispovedao za ručkom o razlozima svog abdiciranja: „Narod sam ne zna šta hoće, šta želi. U njemu vladaju težnje koje su nerazumljive i neostvarljive, baš kao i program radikalni. Hoćemo Bosnu, Hercegovinu, hoćemo Staru Srbiju, Makedoniju, a ne pomišljamo imamo li snage da sve to pribavimo? Ja sam kao dete, kao mladić zastao te težnje i evo me gde sam osedeo i ostario i te iste težnje i sad postoje. Hoćemo rat protiv sviju – protiv Rusije, protiv Austrije, protiv Turske, ne mereći svoju snagu, ne obzirući se na svoju slabost.“