Sa ili bez ruskog gasa Srbiju čeka tranzicija ka većem učešću obnovljivih izvora prilikom dobijanja energije i dekarbonizacija. Izvesno je da okretanje ka obnovljim izvorima energije (OIE), direktna i indirektna elektrifikacija transporta, zgrada i industrije iako donosi do 60 odsto smanjenje emisije CO2 zahteva ogroman porast proizvodnje električne energije iz čistih izvora. Osim dobijanja, veliki globalni izazov su skladištenje velikih količina energije kao i cena tranzicije. Iako će ugalj i narednih decenija i dalje biti glavni izvor energije u Srbiji, prema rečima stručnjaka, dobijanje energije iz vode je prioritet, da vetar i sunce polako savladavamo, dok je potrebno raditi na razvoju dobijanja energije iz biomase, termalnih izvora i na kraju, iz zelenog vodonika.

Vreme je, kako kaže struka veoma bitno, jer se stvari brzo menjaju. Potrebno je da Srbija uskoči u neki od ovih “vozova”, naročito kada je razvoj u pitanju kako ne bi kupovali samo gotove, skuplje proizvode. Za to je neophodno donošenje nacionalne strategije, pridržavanja iste kao i ulaganja, kako u istraživanja tako i u izgradnju kapaciteta.

Miloš Banjac, redovni profesor Mašinskog fakulteta, odseka za termodinamiku ističe da nemamo veliku uzlaznu krivu korišćenja OIE, ali da imamo ogromnu potrošnju energije. Upravo potrošnja jeste glavni problem sa kojim se suočavamo jer je ona postala neodrživa. Prema njemu dva su načina da se ovo postigne.

POVEZANE VESTI

Dobre i loše strane dobijanja energije iz obnovljivih izvora: Voda i sunce

ZELENI KUTAK

10. sep 202220

Dobre i loše strane energija iz obnovljivih izvora: Vetar i geotermalna

ZELENI KUTAK

08. sep 202223

Prednosti i mane dobijanja struje iz biomase i talasa

ZELENI KUTAK

14. sep 20225

„Jedan je da ozbiljno smanjimo potrošnju energije. Sistemski, da se pre svega smanje gubici prlikom proizvodnje i transporta, jer nećemo moći da izdržimo taj pritisak. Pri tome ne mislim samo na struju. Drugi je da se pozabavimo obnovljivim izvorima energije. Na jednoj strani to treba da radi Elektroprivreda Srbije, a na drugoj mi ostali, struka, privatnici, svako na svoj način“, smatra on.

On ističe kako ne treba odmah da se „puca“ na veliko, nego da se sistem postepeno prilagođava sa prihvat nove velike količine energije varijabilnih izvora.

„Imamo potencijale, poput reverzibilne elektrane Bistrica koja se gradi, zatim Buk Bijela koja se gradi zajedno sa Elektroprivredom Republike Srpske. Reka Drina najveći neiskorišćeni potencijal“, rekao je Banjac na konferenciji o dekarbonizaciji i energetskoj tranziciji održanoj na Mašinskom fakultetu u Beogradu.

Kada je u pitanju voda, trenutni kapaciteti su 230 megavata (MW), a da bi na Drini mogli da dobijemo još 366 MW. Banjac napominje da smo propustili da u proteklih 10 godina realizujemo nekoliko projekata srednjih i velikih hidroelektrana.

„Razvijani su projekti sa Nemcima, Kanađanima, Italijanima. Urađena i tehnička dokumentacija, ali se odustajalo. Razlog tome su bili nepovoljni uslovi za obe strane. Primera radi, tada je cena bila visoka za Italijane ali danas, u ovakvoj situacji verujem bi bili svi srećni da se krenulo u taj projekat“, kaže on.

Aleksandar Janković, direktor sektora za strategiju EPS, kaže da hidropotencijal ostaje okosnica ovog Javnog preduzeća. Osim hidroelektrane Buk Bijela navodi da se radi na još dva projekta sa Republikom Srpskom. Hidroelektrana Komarnica je projekat koji se razvija sa Crnom Gorom, ali da postoje ekološki problemi za njenu realizaciju. EPS radi na reaktiviranju nekih starijih projekata.

I on poput profesora Banjca ističe da je Drina najveći kapacitet, ali ujedno i najmanje iskorišćen.

„Srednji tok Drine ima veliki potencijal, a za realizaciju je potrebno rešiti i pitanje nadležnosti Srbije i Bosne i Hercegovine“, rekao je on.

Kao najznačajniji projekta ističe reverzibilnu hidroeelektranu Bistrica, čija je realizacija više puta pokušavana, 2012. i 2015. godine ali se odustajalo.

„Odmakli smo od studije projekta. U toku je komunikacija sa finansijerima, ali  želja je da EPS upravlja. Bistrica mi mogla da omogući dodatnih 15.000 megavata obnovljih izvora. Efekti na poslovanje EPS bili bi preko 100 miliona evra godišnje. Ta procena je rađena oktobra 2021. godine, a danas sa višim cenma efekti bi bil još pozitivniji, nekih 20-30 odsto. Bistrica bi mogla da bude na mreži u punom kapacitetu 2030. godine, a nijedan od projekata ne očekujemo da bude gotov pre 2028-2029“, kaže Janković.

Biogas u poljoprivrednoj zemlji može bti spas

Za Srbiju, poljoprivredu zemlju, važan iskorak kao energetskoj nezavisnosti mogao bi da bude biogas ili zeleni gas koji se dobija od otpadaka poljoprivrednih kultura. Dobijanje energije od ostakaka jeste razlika od do sada većinski praktikovanog modela uzgoja kutura radi dobijanja struje.

Kako navodi Davor Bošković iz nemačke kompanije Vabio (Wabio) Srbija ima ogroman potencijal. U Srbiji postoji 2,5 miliona hektara obradivih površina od žitarica, iza kojih ostaje 10 miliona tona slame, odnosno obnovljih izvora energije.

„Od toga možemo da dobijemo tri milijarde kubnih metara metana, koje sada uvozimo. Osim toga moguće je zasaditi i 600.000 hektara zemljišta gde je zemlja nedovoljna dobra za poljoprivredu, ali se može dobiti biomasa. Postoje kulture na kojoj je moguće dobiti 10 milina tona bio mase“, kaže Bošković.

On ističe da prednost metana niska proizvodna cena, od 250 evra za hiljadu metara kubnih, velika energetska vrednost, kao i cena kilovat časa od 5,5, centi odnosno 55 evra po megavat času.

„Korišćenjem odgovarajuće tehnologije može se rešiti i deo ekološkog problema. Primera radi organski deo komunalnog otpada, talog u fabrikama za preradu otpadnih voda, otpadi na farmama ili u prehrabenoj industriji mogu se iskoristiti kao energenti od koji bi dobili struju uz izuzetno niske troškove proizvodnje. Proizvodnja biogasa ostavlja i nus proizvode, odnosno digestat koji ima odlične karakteristike kao veštačko đubrivo“, zaključuje Bošković.

Prema podacima Ministarstva rudarstva i energetike trenutno se podsticajna cena električne energije isplaćuju za 32 elektrane na biogas ukupne snage oko 31,1 megavat (MW) i čija je procenjena proizvodnja  za 2023. godinu 233 gigavat časova (GWh). Ukupno ima 76 elektrana na biogas zbirne snage 73,25 MW u statusu privremenog povlašćenog proizvođača, od kojih su 38 elektrane na biogas zaključile Ugovor o otkupu električne energije, čija je zbirna  snaga 35,5 MW.

Potencijali jesu veliki, a da li će se iskoristiti ostaje da se vidi. Aleksandar Jovanović navodi da se i u EPS-u razmišlja o biogasu i da je obavljen sastanak sa kompanijom Vabio, dok profesor Banjac smatra da su u pitanju manja postrojenja koja nisu za EPS.

Geotermalni izvori: Neobnovljivi, ali i nepresušni

Opšte je poznato da se ispod zemljine površine nalaze oromne zalihe tople vode odnosno geotermalne energije. U stvari, topota se skuplja u stenama, a nastaje postepenim raspadanjem radioaktivnih elemenata, hemijskim reakcijama ili trenjem pri kretanju tektonskih masa.

Količina takve energije je tolika da se iako neobnovljiva, može smatrati skoro neiscrpnom. Zato se najčešće i vodi kao obnovljiv izvor energije jer zalihe geotermalne energije prevazilaze zalihe uglja, nafte, gasa i uranijuma zajedno.

Osim velikih zaliha ovaj resurs ne zagađuje okolinu. Nema emisije štetnih gasova, na truje vodu ili zemlju, a troškovi proizvodnje su niski.

Naravno postoje i problemi. Proces bušenja je skup i dug proces i kreće se od tri do pet miliona evra po bušotini. Takođe, ova energija ne može da se lako transportuje.

Problem je i što nema puno izvora geotermalne energije, međutim Srbija je bogata izvorima i prema rečima stručnjaka spada među prve tri zemlje u Evropi. Najviše izvora ima u Vojvodini.

Jedna od izvora geotermalne energije mogle bi da bude napuštene bušotine nafte. U Srbiji te buštotine su u vlasništvu NIS, tačnije Gazproma koji je kupovinom kompanije kupio i iscrpljene bušotine. Njih je najviše u Vojvodini.

U Srbiji geotermalnu energiju za zagrevanje trenutno koristi oko 5.000 objekata, od kojih je više od 1.000 u Beogradu.

Procenjena ukupna količina toplote sadržane u nalazištima geotermalnih voda u Srbiji je oko dva puta veća od ekvivalentne količine toplote koja bi se dobila sagorevanjem svih naših rezervi uglja.

Sudeći po ovim brojkama kada je u pitanju upotreba, ali i neaktivnosti Ministarstva rudarstva i energetike kada su pitanju geotermalni izvori, Srbija se ne bavi dovoljno potencijalom koje ima.

Sunce, vetar i zeleni vodonik

Najveći pomak Srbija je napravila u korišćenju snage vetra i sunca. Izgrađeni su vetroparkovi, došlo je do javno privatnih partnerstava poput onoga u Kostolcu, gde EPS zajedno postavlja turbine kompanije Simens (Siemens). Takođe, povećan je interes privatnih investitora za ulaganje u vetroparkove.

Slično je i sa energijom sunca. Interesovanje raste, međutim, rast je zanemarljiv kada se pogledaju druge zemlje, a postoji zakonski problemi kada su u pitanju mali proizvođači/korisnici tačnije prozjumeri. Zahvaljujući neusglašenosti ministarstava finansija i rudarstva i energetike stimulans za male porizvođače je pepolovljen što je otežalo investiranje. Prema najavama Ministarstva rudarstva i energetike to bi trebalo da se promeni u ovoj godini, tačnije već na februarskim računima za struju.

U 2021. godini ukupna proizvodnja energije iz elektrana na sunčevu energiju iznosila je 13,52 GWh, odnosno 0,035 odsto bruto proizvodnje električne energije. Ukupna snaga na pragu solarnih elektrana u 2021. godini je bila 12 MW, dok je do 22.11.2022. ukupno bilo instalisano još 7 MW foto-naponskih elektrana kod kupaca-proizvođača, tako da je ukupna instalisana snaga solarnih elektrana 19MW u 2022. godini. Primera radi u Evropi je instalirani kapaciteti solarne energije u protekloj godini udvostručen, a rekord u EU je Nemačka sa novih osam gigavata kapaciteta.

Jačanje solarnih kapaciteta previđaju i u EPS-u.

„Planiramo postavljanje panela na metima iskorišćenih deponija pepela i šljake. Razvijamo više projekata, pre svega za Kostolački bazen, a tu su TENT, Kolubara. Želim da imamo 1.500 megavata do 2035 godine, a moguće je da će stvari ići i brže“, navodi Janković iz iz EPS

Vodonik je po mnogima gorivo budućnosti, ali tek pošto se nađe odogovarajuća tehnologija.

Trenutno, naučnici rade na rešavanju problema curenja vodonika tokom proizvodnje, transporta, skladištenja ili upotrebe. Ustanovljeno je da tokom raznih procesa vodonik curi u atmosferu, a da je 10 odsto dovoljno da prednosti korišćenja zelenog vodonika u odnosu na fosilna goriva budu potpuno izbrisane.

Zato, profesor Banjac smatra da će zeleni vodonik tek doći na red.

„Vozovi rade na vodonik, rakete ga koriste. Ima primenu, mobilan je, vozilo sa baterijom na vodonik može da se pređe i 2.000 km u cugu, a ne kao litijum 400-500 uz jako dugo punjenje. Što se tiče Srbije mislim da je najbolje da se priključimo nekim zemljama, pre svega Nemačkoj koja gura projekte vezane za vodonik. Da razmenjujemo znanja i tehnologije i nekad postanemo sposobni da ga iskoristimo. Sad nemamo dovoljno znanja. Ima projekata, ali nema sredstava za istraživanje. Možda preko EU fondova. Da uđemo u to na vreme, da ne kupujemo samo gotove prozivode“, kaže on.

U EPS smatraju da je pitanje vodonika pre svega pitanje finansija: „Treba da budemo svesni po kojoj ceni da uđemo u voz za vodonik. Ko će to da plati? Postoje ambiciozni ciljevi koje Evropa servira, ali ostaje pitanje ko će to da plati. Za sada su to građani Srbije“.