Institut „kupac-proizvođač“: Koliko košta solarna elektrana
Vladan Šćekić iz Centra za unapređenje životne sredine objasnio je gostujući u Danu uživo šta je institut “kupac-proizvođač” električne energije, ali i predočio građanima koliko bi koštalo uvođenje solarne elektrane. Kaže da troškovi zavise od slučaja do slučaja, te da su po 1 kW instalisane snage oko 1.200 evra.
U Srbiji, od početka primene novouvedenog instituta „kupac-proizvođač“ električne energije, više od 300 domaćinstava odlučilo je da samostalno započne proizvodnju struje za sopstvene potrebe.
PROČITAJTE JOŠ
Prema rečima Šćekića, „dobra vest je da je ovo jedna nov institut i da postoji veliko interesovanje građana“.
„Možemo da očekujemo da će u budućnosti taj broj rasti, veliki broj ljudi je na čekanju, veliki broj ljudi je pokazao interesovanje, možemo očekivati da će taj broj nastaviti da raste“, kaže.
Ističe da su solarni paneli najzgodniji jer ih je najlakše postaviti.
„Najmanje ima problematike što se tiče izrade same elektrane, cela procedura je u tri koraka – izgradnja solarne elektrane, sledi potpisivanje konačnog ugovora i upisivanje domaćinstva u registar ‘kupac-proizvođač’, čime domaćinstvo može da proizvodi energiju“, kaže Šćekić.
Kako kaže, „paneli su najvidljivija stvar kada pričamo o solarnim elektranama“.
„Imamo takozvani inverter ili pretvarač, on pretvara tu jednosmernu struju koju paneli prave u naizmeničnu, potrebno je napraviti dvosmerno brojilo. Pored toga postoje još neki detalji, kablovi, sklopke, podkonstrukcije za solarne panele… Svi radovi se u zavisnosti od kompleksnosti situacije izvode za jedan do dva dana“, objašnjava.
Govoreći o troškovima ugradnje, kaže da zavise od slučaja do slučaja.
„Ali kada bismo sabrali sve troškove koji postoje, negde izađe oko 1.200 evra, odnosno 140.000 dinara po 1kW instalisane snage. Svaka solarna elektrana je slučaj za sebe, zavisi od pozicije na kojoj se nalazi i koliko dobija sunčeve energije, koliki broj sunčanih dana ima, moramo da računamo i subvencije koje država daje, izdvojeno je milijardu dinara za mere energetske efikasnosti, deo toga je otišao za ovo. Ministarstvo rudarstva i energetike daje 25 odsto, lokalna samouprava 25 odsto, sve to zajedno je do 50 odsto, ostatak finansiraju građani“, kaže.
Ističe da se najčešće instaliraju solarne elektrane do 6kW, jer je to neki najčešći slučaj potrošnje.
„Oko 7.000 evra, a negde do 50 odsto su subvencije, znači oko 3,5 do 4 hiljade evra sa subvencijom košta građane. To je sistem namenjen sopstvenoj potrošnji, ne prodaji. Koliku potrošnju imamo na računima za 12 meseci, to je osnov za računanje kolika nam je elektrana potrebna“, kaže Šćekić.
Napominje da je jedan od ključnih uslova da objekat na koji se postavljaju paneli mora da bude legalizovan ili u procesu legalizacije.
Kako kaže, „postoji obračunski period koji važi do 1. aprila do 31. marta“.
„Kada proizvodimo energiju, proizvodimo i viškove, oni idu u elektrodistributivni sistem, a mi njih povlačimo kada nam je potrošnja veća od proizvodnje. U aprilu negde počinju prvi viškovi da se javljaju“, kaže.
Objašnjava da je „najveći problem nastao u trenutku kada je kada je EPS tražio mišljenje Ministarstva finansija na uredbu o kriterijumima obračuna“.
„Mišljenje Ministarstva je izašlo tako da se sve plaća na ukupnu potrošnju, a ne na ono kako je predviđeno uredbom, neto pozitivnu razliku, između potrošnje i proizvodnje. To povećava troškove i produžava period otplate. Ima šanse da se to promeni, nadamo se da će promene biti usvojene do kraja godine. Dobili smo veoma pozitivan stav Ministarstva finansija, jer smo obrazložili koliko je veća korist od toga da se Srbija uputi u energetsku tranziciju“, kaže on.
