Žal za starim dobrim vremenima opšte je mesto kolektivne misli, pa bi trebalo da bude utešno kada čovek pomisli da društvo funkcioniše onako kako je funkcionisalo i u prošlim decenijama i u prohujalim vekovima; kada shvati, recimo, da je svetska javnost, ovaj put predvođena britanskom, izvela zaokret dostojan veštog londonskog taksiste u saobraćajnom špicu. Dvominutni video-snimak u kome je Kejt Midlton – ili Ketrin, princeza od Velsa, kako ko voli – saopštila da se bori sa rakom, bio je dovoljan da Vindzori više ne budu podli kartel koji opet nešto mulja, što su bili nekoliko nedelja, već obični ljudi, ljudi poput nas, koji žele privatnost u teškim trenucima. Podseća to na stara dobra vremena u kojima je gromki glas kraljevog telala na gradskom trgu bio glavna smernica javnom mnjenju.

Prethodni je pasus, naravno, pojednostavio stvarnost. Nisu Tajms i TikTok izveštavali identično o „nestanku“ princeze, ali pomamu su najugledniji mediji i najopskurniji nalozi na društvenim mrežama izazvali solidarno. Sada se barem oni prvi posipaju pepelom. Doduše, više posipaju one druge, što je u ponedeljak ilustrovao Gardijanov redakcijski uvodnik.

„U našoj epohi društvenih mreža svako ima odskočnu dasku za svoje fantazije, koliko god bile uvrnute. Uistinu, čini se da ih algoritmi i ohrabruju. Oni koji su Ketrininu bolest shvatili kao voajersku igru misterije treba da se stide. Uprkos tome što je globalno slavna, Ketrin ima pravo na privatnost kada je reč o njenom zdravlju. Kada završimo sa izvinjenjima, biće vreme za uzdržanost“, zaključilo je sa visoka uredništvo Gardijana.

Avaj, pomame mora biti, negativne ili pozitivne, pa moralne pridike Gardijana nisu pale na plodno tle. Sada više ne pišemo o podlim Vindzorima, ali pišemo o podloj bolesti koja ih je ophrvala. Tamo daleko, preko Atlantika, američki Foks je angažovao „vrhunske onkologe“ da na osnovu malog broja poznatih fakata prokljuve sa kakvim se tačno kancerom Kejt Midlton suočila. Ako nekome Foks nije relevantan medij, eno i Tajma, koji je ceo tekst posvetio dirljivim izrazima javne podrške princezi, i u njemu citirao sve od kanterberijskog nadbiskupa do Kejtinog ujaka sa majčine strane. Sa prve strane bare i sa druge strane priče, Gardijan trenutno nekako zaboravlja da poveže očigledno, i da makar podseti na to kako je pre svega nekoliko meseci pisao o tome da nekrunisani Britanci na lečenje raka u državnom sistemu čekaju „rekordno dugo“, da je sistem brige o onkološkim pacijentima u „monumentalnoj krizi“ i da će ljudi „umirati zbog nedostatka strategije“.

Ako smo već američke medije iskoristili da ilustrujemo pomamu, red je da tamo potražimo i glas razuma. Kolumnistkinja Njujork tajmsa Zejnep Tufekči podsetila je pre dve sedmice da ceo ovaj cirkus nije priča o jednoj slavnoj i oboleloj ženi – kojoj svakako treba poželeti da ozdravi – već o nečemu još mračnijem.

„Rimski pesnik Juvenal je frazom ’hleba i igara’ opisao strategiju kojom je imperijalni Rim zadovoljavao mase – milostinjom i zabavom. U modernoj Britaniji kraljevska kuća ima sličnu rolu, zabavlja i skreće pažnju, i to igra i u padu koji je usledio posle Bregzita. Izlazak iz Evropske unije izglasan je najtanjom većinom, nakon snažne propagandne kampanje koja je mamuzala strahove birača od stranaca spremnih da okupiraju i poharaju Britaniju. Priča o navodnom rivalstvu Kejt Midlton i Megan Markl ima sličnu potku. U toj priči, koju mediji i obožavatelji princeze od Velsa promovišu i suptilno i otvoreno, Ketrin je ’engleska ruža’, prelepa, otmena, bela, a njena dvorasna jetrva je opasan skorojević sa dna kace.“

Tako kaže Zejnep Tufekči, i dodaje da je to „rivalstvo“ samo deo manipulacija kojima monarhija i njeni saveznici godinama stvaraju nostalgiju za društvenom hijerarhijom idealizovane prošlosti – upravo za onim starim dobrim vremenima, kojih u stvarnosti za običnog Britanca i običnog čoveka nikada nije bilo.