Shutterstock/nimito

Ova godina, nama u Srbiji, počela je svedočenjima više žena o akušerskom nasilju koje su doživele na porođaju, a koje se završilo kobno po njihovu bebu. Lavinu je pokrenula porodilja Marica Mihajlović, koja je 12. januara nakon porođaja izgubila bebu, izašavši u javnost sa potresnom i zapanjujućom pričom o tome kako ju je tretirao doktor iz bolnice u Sremskoj Mitrovici. On je, kako je Mihajlović navela, odbio da joj uradi carski rez, već je insistirao na prirodnom porođaju, iako se beba zaglavila u karlici i babice ga molile da uradi carski rez.

Istaknuti srpski lingivsta Milan Šipka u delu „Zašto se kaže“ navodi da je izraz carski rez rezultat dvostruke greške: greške majke prirode i jedne obične lingvističke zablude, ukazujući i na njegovu društvenu konotaciju – „energičan, spasonosan zahvat u rešavanju nekog teškog problema“.

Mnoge izreke ustaljene u srpskom jeziku, pored lingvističkog, imaju i duboko društveno značenje, i kroz priču o njihovom poreklu ponekad bolje može da se razume i sadašnji trenutak.

A u sadašnjem trenutku izbilo je, između ostalog, u prvi plan ono sa čim su se žene decenijama suočavale u srpskim bolnicama, ali su to prećutno prihvatale kao „normalno“ i „neminovno“, sa svešću da se to dešava i drugim porodiljama, a u radosti odgajanja deteta brzo su zaboravljale sve muke – do sledećeg puta.

Izveštaj o tretmanu žena u ginekološko-akušerskim ustanovama advokatica Marine Mijatović, Jelene Stanković i Ivane Soković Krsmanović pokazao je da je askušersko nasilje u Srbiji rasprostranjeno i brutalno i da je u pitanju sistemski, gorući problem naše zemlje. Žene na porođaju najčešće doživljavaju verbalno nasilje – vređanje, psovanje, ponižavanje, urlanje, nazivanje pacijentkinja pogrdnim imenima.

Ali veliki problem je to što im se medicinske procedure često izvode bez njihovog pristanka, ponekad se vezuju tokom porođaja kada se žale da ih boli, nakon porođaja bivaju ušivane bez anestezije, uz argument „da budu kao nove za muža“, pokazao je izveštaj.

I tako, umesto toga da im donošenje novog bića na svet prođe što manje stresno i sa dozom radosti koja prati takav događaj, kod mnogih to ostane trauma, zbog koje poneke odustanu da imaju više dece. A uvreži im se i strah da ako nešto pođe naopako, neće dobiti svu potrebnu pažnju i najbolji tretman, ili kao u slučaju Marice Mihajlović, da će doktor insistirati na prirodnom porođaju, umesto da uradi carski rez, koji je njenoj bebi mogao da spasi život.

Carski rez

No, otkuda baš taj izraz za vađenje ploda iz majčine utrobe sečenjem stomaka i uterusa?

POVEZANE VESTI

Ko sve vadi krv, daje injekcije, stavlja braunile i katetere u srpskim bolnicama

VESTI

11. okt 202387

Prvi veliki izveštaj o akušerskom nasilju, kroz šta prolaze trudnice i porodilje

VESTI

20. sep 202218

Sam taj izraz nastao je u 17. veku, ali je hirurški zahvat koji se njime označava postojao i mnogo ranije.

Prema grčkim legendama, na taj je način došao na svet bog vina i radosti Dionis, pa čak i bog lekarstva Asklepios ili Asklepije, onaj čiji se lik sa zmijom može videti po našim apotekama.

Rođenje pomoću carskog reza vezuje se i za neke junake narodnih epova (za novopersijskog Rustema iz Šahname, na primer), a postojalo je i verovanje da su tako rođeni i glasoviti Rimljani Scipion Afrikanac, konzul i vojskovođa koji je porazio Kartaginjane, i sam Gaj Julije Cezar, veliki imperator.

Rimski pisac i istoričar Plinije smatrao je da nadimak Cezar (izvorno Caesar) potiče od Caesares ili Caesines, kako su se nazivali ljudi koji su „ex utero matris caeso nati“, tj. „rođeni izrezani iz materice“.

Takvo rođenje Julija Cezara nikada nije dokazano, ali se izraz carski rez (med. lat. sectio caesared) ipak vezuje za njegovo ime.

Operacija vađenja deteta iz majčine utrobe izvodi se u slučajevima kad, zbog različitih smetnji (suženja karlice i sl), nije moguć normalan porođaj. To je danas uglavnom rutinska hirurška intervencija, sa mnogo manjim procentom smrtnosti nego nekad, kada je ishod tog zahvata, zbog trovanja i drugih komplikacija, često bio koban za plod, a pogotovu za majku.

U prošlosti se carski rez izvodio uglavnom na tek umrlim trudnicama. Razlozi su bili dvojaki: humani (da bi se spaslo dete) i magijski ili religijski.

U Justinijanovom zakoniku zabeležene su stare rimske odredbe da se iz mrtve trudnice obavezno mora izvaditi dete. Po običajima nekih starih naroda, trudnica se nije smela sahraniti ili spaliti sa detetom u utrobi, a katolička crkva je u srednjem veku preporučivala da se dete izvadi iz mrtve majke, kako bi se, ako ostane u životu, moglo krstiti.

Mada postoje neke pretpostavke da je carski rez na živoj ženi primenjivan mnogo ranije (na primer, kod Jevreja), prvi takav zahvat izveden je tek negde početkom XVI veka. Taj se poduhvat, kao prvi, pripisuje izvesnom Jakobu Nuferu, štrojaču svinja iz Bazela u Švajcarskoj, koji je na taj način, uz prethodnu dozvolu sveštenika, a uz asistenciju mesnog dželata i prisustvo gradonačelnika i sudije, spasao sigurne smrti svoju suprugu i dete.

Zabeleženo je da je nešto kasnije (1540) italijanski vidar Baino izveo istu operaciju, spasavši jednu porodilju, ali, na žalost, ne i njeno dete.

Već 1581. godine objavljena je prva monografija o carskom rezu. Napisao ju je francuski lekar Fransoa Ruse.

No vratimo se samom izrazu carski rez i lingvističkoj zabludi na kojoj se zasniva, kako ukazuje Šipka.

Pošto se verovalo da je Cezar rođen izrezivanjem iz majčine utrobe, latanski naziv za tu operaciju: sectio caesarea (što je, u stvari, tautološki spoj dve reči istog ili sličnog značenja: sectio – „rezanje“ i caesareus – „izrezan“) pogrešno je protumačen, pa je ono caesarea povezano sa Caesar, što znači i „car“. Tako je onda, zahvaljujući grešci, nastao izraz carski rez, piše Šipka u svom delu.

Postoji još jedno tumačenje porekla toga izraza, ali i ono upućuje na vezu s imenom Julija Cezara. U njegovom zakonu (Lex Caesarea), naime, bilo je propisano da se utroba svake žene umrle u poodmakloj trudnoći otvori, pa je, navodno, po njemu onda ta operacija nazvana carski (tj. cezarski) rez. Ni ta pretpostavka nije dokazana. Ostaje, dakle, zaključak da je izraz carski rez ipak nastao kao plod jedne lingvističke zablude.

No, bez obzira na to, on je ušao u medicinsku terminologiju, pa i u običan svakodnevni govor, gde se upotrebljava u značenju: „energičan, spasonosan zahvat u rešavanju nekog teškog problema“.

„Zato se kod nas čuje, a može se pročitati i u štampi, da je našoj privredi, i našem društvu u celini, potreban – carski rez. To se jednako odnosi i na naš fudbal“, ocenjuje Šipka.

Poseban carski rez je svakako potreban našem zdravstvu u kojem, uprkos velikim rečima ljudi na vlasti, mnogo toga ne funkcioniše – od prepunih čekaonica, lista čekanja, traženja veze ili, alternativno, ko to može da priušti, plaćanja za pregled, odnosno lečenja kod privatnika.

Naročito je zabrinjavajuća činjenica da je sve manje lekara i specijalista, kao i medicinskih sestara, koje odlaze u inostranstvo „trbuhom za kruhom“ i mnogo boljim uslovima rada, te sve češće čujemo rečenicu da uskoro „neće imati ko da nas leči“.

Zapanjujuć je podatak da gotovo 80 odsto medicinskih sestara radi sa prekvalifikovanim diplomama. Završile su trgovačku, frizersku i druge škole, koje nemaju nikakve veze sa medicinom. Što bi se reklo, došle su s koca i konopca.

S koca i konopca

U jednoj narodnoj pesmi, koju je zabeležio Vuk Karadžić, stoje, pored ostalih, i ovi stihovi: „Pokupili zlice i zlikovce, Buljumbaše s koca i konopca, te ga rani sirotinja raja“.

I u jednom delu publiciste Rodoljuba Čolakovića nalazi se ovakav primer: „U ustanak se ubaciše nekakvi probisvjeti bez roda i imena, čifuti, bapije, šokci, odbjegli robijaši, ljudi s koca i konopca“.

Tako i u pravnim spisima Valtazara Bogišića nalazimo: „Skupljalo se među njih ljudi sa svake strane… što no rijeć s koca i konopca“.

„Ovi primeri, i drugi navedeni u Rečniku SANU, kao i oni zabeleženi u svakodnevnom govoru, svedoče da je frazem s koca i konopca u nas veoma čest i da se upotrebljava u raznim funkcionalnim stilovima“, primećuje Šipka.

Značenje ovog frazema iscrpno je objašnjeno u Rečniku SANU, pod rečju kolac: „s koca i (s) konopca (sakupiti, prikupiti i sl.) kad hoće da se kaže da je nešto (obično neki krug, grupa ljudi) sastavljeno, prikupljeno sa svih strana, bez izbora i kriterijuma, od svakakve, najgore vrste.“

Primeri koje smo naveli potvrđuju ovakvo tumačenje. Ostaje, međutim, da se pobliže objasni kako je nastao sam
taj izraz. Ko su te zlice i zlikovci sabrani „s koca i konopca“?

„To su oni koji su zbog raznih zlodela osuđeni na smrt nabijanjem na kolac, što je u nas bio običaj sve do sredine 19. veka, posebno za vreme turske vladavine, ili smrt vešanjem (konopcem). Za njih se, jer su pobegli s vešala ili izbegli nabijanje na kolac, kaže da su s koca i (s) konopca. Otuda je u ovom izrazu naglasak na okupljanju zlih i pokvarenih ljudi, onih, dakle, koji se ne libe nikakvih zločina. U vezi s nabijanjem na kolac (koje je najplastičnije opisao Ivo Andrić u romanu ‘Na Drini ćuprija’) i vešanjem pomoću konopca, kao najtežim kaznama za zločinstva, postoje u nas i drugi slikoviti izrazi, kao što su: omastiti kolac (‘biti nabijen na kolac’), omastiti konopac (‘biti obešen’), sukati (kome) konopac (‘pripremati nekome smrt’), goniti kocem i konopcem (‘nemilosrdno kažnjavati’) itd“, piše Šipka.

Da su prekvalifikovane medicinske sestre zaista prikupljene „s koca i konopca“, ali se nikako ne može njihova uloga poistovetiti sa gorepomenutim, potvrđuje predsednica Sindikata medicinskih sestara i tehničara Srbije Radica Ilić.

„Nemaju elementarno znanje iz medicine, a nisu imale prilike ni da ga steknu… Histerišu i paniče kad je mnogo krvi, a posebno ako je pacijent dete, kojem treba naći venu na glavi. Plasiranje i postavljanje intravenske kanile ili braunile, za njih je nemoguća misija. Te sestre rade u intervencijama, previjaju najteže pacijente, daju infuzije, plasiraju katetere, a ne znaju ništa od toga da urade kako treba. Jednom me je prekvalifikovana sestra pitala da li da baci lek koji je pokvaren. Međutim, ona je ubacila dva leka koji su antagonisti u isti špric i naravno da je mislila da ‘ne radi’. Njih na poslu niko ne nadgleda, niti obučava, jer nema dovoljno školovanog osoblja. Direktori glavnim sestrama naglašavaju da ne stavljaju nikad dve ili tri prekvalifikacije u istu smenu, već da jedna mora biti školovana, pa ona onda vuče kao konj, ceo posao”, ispričala je Ilić.

Pa, kad se sve zbroji, lečenje u Srbiji je ponekad neizvesno i nikad se ne zna ishod ni kada su lakše intervencije u pitanju. Što bi rekli – „kom obojci, kom opanci“.