Predsednik Venecuele Nikolas Maduro: ‘Odabrani’ kog je svrgnuo Tramp

Kad je Nikolas Maduro nasledio Uga Čaveza na mestu predsednika 2013. godine, Venecuelanci su bili dobro pripremljeni za to: već je bio pomazan, lično odabran od harizmatičnog prethodnika da preuzme poluge vlasti.

Krajem 2012. godine, Čavezova putovanja između venecuelanske prestonice Karakasa i kubanske prestonice Havane postala su sve učestalija dok se lečio od raka od kog će na kraju umreti.

Ipak, ne pre nego što se pojavio na nacionalnoj televiziji da imenuje naslednika.

Čavez je pred kamerama izjavio da ako ne bude mogao da nastavi sa funkcijom, tada će potpredsednik Maduro ne samo dovršiti ustavom zagarantovani mandat, već će biti i izabran za predsednika na novim izborima.

Čavez je doživeo Madura kao onoga koji treba da nastavi njegov politički projekat – Bolivarsku revoluciju.

Maduro je za njega bio pragmatična ličnost pre nego radikal, jednako kod kuće na uličnim mitinzima u neobaveznoj, odeći kao i na zvaničnim sastancima u odelu i kravati.

Bio je to izuzetan ishod za Madura koji je izgradio političku karijeru na potcenjenosti, doživljavan kao brutalni čovek sa vrlo malo formalnog obrazovanja.

Štaviše, činilo se da je tokom predsedničkog mandata upravo napredovao zbog toga.

I upravo je Maduro bio taj koji je saopštio vest o Čavezovoj smrti u martu 2013. godine.

U to vreme ekonomija, izgrađena gotovo isključivo na prihodima od nafte, počela je opasno da se drmusa.

Ono što je usledilo bila je decenija političkih i društvenih previranja, obeleženih stalnim krizama i kritikama, i kod kuće i iz inostranstva, zbog Madurove autokratske vlasti i sve neizvesnijeg ostanka na vlasti.

Predsednik u krizi

Oduvek je bilo očekivano da će Madurovi izazovi biti ogromni.

Ne samo da je morao da pođe stopama harizmatičnog Čaveza i ponovi duboku lojalnost koju je ovaj uživao, već i da se suoči sa stalnim pogoršavanjem ekonomske situacije.

Tokom Čavezovih poslednjih godina, razmatrale su se makroekonomske reforme kad je cena nafte počela da se usporava.

Posle Čavezove smrti, sprovođenje tih reformi – kao što su promene sistema deviznog kursa – palo je na Madura.

Međutim, iskazavši manje odlučno liderstvo od njegovog prethodnika i uhvaćen između dve vatre rivalskih frakcija, Madurove reforme su posustajale.

Svetska cena nafte pala je 2014. godine, pokrenuvši tešku ekonomsku krizu koja nastavlja da potresa Venecuelu i dan-danas.

Analitičari su u to vreme kritikovali vladu zato što nije uspela da preduzme efikasne korake kako bi se izborila sa rapidnim produbljivanjem krize.

Bili su zaprepašćeni kada je Maduro delegirao krupna administrativna ovlašćenja visokim vojnim zvaničnicima, poverivši im uvoz hrane i osnovnih namirnica, pa čak i vođenje PDVSA, državne naftne kompanije i glavnog izvora prihoda zemlje.

Uprkos sve većem uticaju vojske, nemiri su se nastavljali u kasarnama, među njima i zavere, unutrašnje napetosti i hapšenja.

Od tih ranih godina, Madurova vlada je neprestano delovala nestabilno.

Krupan izazov

Usred produbljivanja krize, venecuealanska opozicija je 2015. godine osvojila veliku većinu u Narodnoj skupštini, prvi put posle 1999. godine.

To je značilo da je mogla da usvaja zakone i imenuje zvaničnike bez podrške vladajuće stranke.

Očekujući to, Maduro je naimenovao lojalne sudije u Vrhovni sud pre nego što je nova Skupština započela s radom.

Oni su blokirali skupštinska ovlašćenja, suspendovali tri opoziciona poslanika da bi osujetili kvalifikovanu većinu i kasnije proglasili Skupštinu nevažećom, poništivši sve njene odluke.

Razne latinoameričke vlade osudile su ove postupke, ali krajem 2016. godine sudovi su blokirali i referendum za opoziv i pokušaje da se Maduru održi političko suđenje.

U martu 2017. godine, opozicija je optužila vladu za „državni udar“.

Iako je Vrhovni sud povukao tu odluku u roku od 72 sata, šteta je već bila načinjena: široko rasprostranjeni bes u narodu pokrenuo je četiri meseca protesta u kojima je stradalo oko 120 ljudi.

Vlada je odgovorila represijom, ali je i organizovala vlastite masovne pro-vladine demonstracije.

Njena najefikasnija strategija bila je da raspiše regionalne izbore koji su podelili opoziciju oko odluke o učešću.

To je takođe stvorilo Konstitutivnu skupštinu, zakonodavno telo iznad Narodne skupštine, ali na strani vlade.

Oba izbora bila su ukaljana tvrdnjama o krađi.

Na kraju su represija, zamor od protesta i neopozivost vlade pomogli Maduru da opstane tokom ovog turbulentnog perioda.

Maduro protiv Gvaida

U januaru 2019. godine, Maduro je položio zakletvu za drugi mandat nakon što je dobio predsedničke izbore u maju 2018. godine, održane bez učešća većine opozicije.

Sjedinjene Države, Evropska unija i više od desetine latinoameričkih zemalja te izbore su smatrali neregularnim.

Opozicija je odgovorila tvrdnjom da je mesto predsednika ostalo upražnjeno i da prema Ustavu, predsednik Narodne skupštine Huan Gvaido treba da preuzme tu ulogu i raspiše izbore u roku od 30 dana.

Gvaida je priznala Trampova administracija, kao i veliki broj zemalja u Evropi i Latinskoj Americi.

Tramp je potom uveo sankcije veneculeanskoj naftnoj industriji, glavnom izvoru prihoda za zemlju.

Venecuelanska proizvodnja nafte je drastično opala, dok je Madurova vlada izgubila kontrolu nad sredstvima vrednim milione dolara koje je Venecuela držala u inostranstvu.

U ranim satima 30. aprila, u pratnji grupe venecuelanskih vojnika i opozicionog lidera Leopolda Lopeza, Gvaido je emitovao poruku u kojoj je pozvao građane da izađu na ulice.

Međutim, nije došlo do značajnog narušavanja vojne podrške Madurovoj vladi i, pod stalnom pretnjom da će i sam biti uhapšen, Gvaido je na kraju izgubila snagu.

Narastajući pritisak

Madurova kontrola vlasti značajno je oslabila u poslednjih 18 meseci zbog dva događaja – predsedničkih izbora u Venecueli u julu 2024. godine i povratka Trampa u Belu kuću u januaru prošle godine.

Maduro je proglašen pobednikom na predsedničkim izborima, ali nisu bili objavljeni zvanični rezultati.

Poređenja radi, opozicija je objavila više od 80 odsto prebrojanih glasačkih listića prema kojima je njen kandidat Edmundo Gonzales Urutia bio očigledan pobednik.

Uskoro su počele da se pojavljuju krupne pukotine u Madurovoj bazi podrške.

Hiljade Venecuelanaca, među njima oni iz tradicionalno pro-vladinih četvrti, izašli su na ulice da protestuju.

Vlada je odgovorila hapšenjem više od 2.000 ljudi, prema zvaničnim brojkama.

Gonzales Urutia je pobegao Španiju, dok je opoziciona liderka Marija Korina Mačado, kojoj je bilo zabranjeno učešće na izborima, počela da se krije.

Pojavila se u javnosti samo u decembru 2025. godine da bi primila Nobelovu nagradu za mir u Oslu.

Uz Trampov povratak u Belu kuću, došla je i još veća i čvršća strategija za borbu protiv trgovine drogom u Latinskoj Americi.

Tramp je ubrzo optužio Madura da predvodi istaknuti kartel među venecuealanskim oružanim snagama, što je on negirao.

Mesecima su SAD slale ono što je Tramp nazvao „najvećom flotom okupljenom u istoriji Južne Amerike“ oko Venecuele, zajedno sa snagama od oko 15.000 vojnika.

Te snage su počele da napadaju brodove navodno pune droge, ubivši od septembra najmanje 110 ljudi, što su borci za zaštitu ljudskih prava opisali kao „vansudska pogubljenja“.

U danima pre Madurovog zarobljavanja, Roksana Vidžil, istraživačica nacionalne bezbednosti pri Savetu za inostrane odnose, rekla je za BBC da američko vojno prisustvo u Karibima u značajnoj meri smanjuju Madurove opcije za izlazak iz krize pregovorima.

Izgleda da je to dovelo do dramatičnog ishoda sada kada se čovek, koga je lično odabrao Čavez da nastavi revoluciju u Venecueli, suočava sa vlastitim svođenjem računa u njujorškoj sudnici.

Pogledajte dovođenje Madura u pritvorsku jedinicu u Njujorku

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Zdravko Kos

1 h ·

Nevzorov: „Maduro nije bio samo važan, već izuzetno vrijedan saveznik Moskve, jer ‘tko god kontrolira Venezuelu, kontrolira globalne cijene nafte’.“

Desetljećima je Kremlj hranio Madurovu naciju svojom opremom, raspoređujući S-300 VM, Buk M2, Pantsir, borbene zrakoplove Su-30 MKV, Smerch MLRS i rakete zrak-zrak R77.

Čak i kada je rat u Ukrajini ušao u prilično neugodnu (za Ruse) fazu „magaraca, trolinijske puške i nacionalnog okupljanja kukavica“, Putin je Madurovu naciju pojačao tisućama iranskih dronova Mohajer-6 i kineskih amfibijskih borbenih vozila pješaštva VN-16.

Oko 5000 (!) Igl-S MANPADS-a bilo je u stalnoj pripravnosti u Caracasu.

Naravno, ruski stručnjaci bili su zaduženi za sve to smeće.

Strogo govoreći, najmanje tri ruske divizije bile su stacionirane u Venezueli.

U studenom i prosincu započela su pojačanja GRU-om, FSB-om, inženjerima i drugima.

Maduro je, naravno, bio svjestan svoje „paklene moći“, zbog čega se ponašao tako drsko.

Ruski analitičari dali su 100% jamstvo da se „Trump neće pojaviti“ kako bi izbjegao „katastrofalne gubitke“.

Međutim, udaljena rika triju helikoptera Apache bila je dovoljna da se cijela protuzračna obrana Caracasa razbježi i pobjegne u zaklon.

Da, netko je pucao u dvorištu Madurovog bunkera, ali Delta nije pretrpjela gubitke, a dvorište je bilo ukrašeno s 26 leševa ruskih vojnih specijalaca.

Sada je sva ruska vojna oprema postala vlasništvo Amerikanaca.

(Njima uopće ne treba i vjerojatno će uskoro završiti u Ukrajini.)

Potpredsjednik je priredio domoljubni nastup na televiziji, a zatim je nazvao Rubia, objašnjavajući da je „politika uvijek malo kazališta“.

Fotografija prikazuje Madura, sa suzama zahvalnosti i emocija, kako uručuje gospodinu Šojguu Orden za zasluge „za nacionalnu sigurnost“.

…